Samohrana mama

Emotivna luda-ili ponovo pogresan izbor

Pitam se da li sam ja lepak za pogresne muskarce,ili se meni uvek dopadaju samo `losi` tipovi??Ne znam sta je ali sta god da je nije dobro.Trpela sam `pogresnog` 15 godina u braku a onda bas kada sam pomislila da sam konacno nasla `pravog` i on se pokaza `pogresnim` .Upoznala sam ga vrlo brzo nakon razvoda i bio je sve ono sto moj bivsi nije.Nezan,pazaljiv,emotivan.Pokazivao je i dokazivao da me voli.Davno zaboravljen osecaj biti voljen uz njega se vratio.Bilo je tako dobro ponovo se osetiti  zenom,ponovo biti  zeljen!I tako smo se dobro razumeli,ja i on.Bili smo na istim talasnim duzinama.Znam da to tada nije bilo foliranje,znam da me je obozavao tada,i ja  sam bila ludo zaljubljena u njega.I ja sam prema njemu bila onakva kakva nikada ni prema kom muskarcu nisam.Valjda je o ona pocetna faza zaljubljenosti kada ste na sedmom nebu i kada oboje imate ruzicaste naocare.A onda kako vreme ide tako  naocare padaju a ljudi pocinju jedno  drugog da upoznaju u pravom svetlu.Upoznala sam ga i sa decom.Bio je veoma korektan prema njima,a oni su  ga lepo prihvatili.Nikada nije glumio drugog tatu,nikada nije bio previse umesan u njihove zivote ali bio je prisutan u meri u kojoj je to svima bilo dovoljno.I tako dan po dan,pocele su  prvo svadje,male,ako male svadje postoje.A onda su svadje postale velike,zestoke,pocelo je sve da lici na vec vidjeno.Uvrede,teske reci obostrane.Posle toga je on uvek bio taj koji se izvinjavao,koji me je trazio,i ja sam oprastala.Bilo je razlike izmedju proslog i ovog(ne znam ni zasto ih poredim),tamo je bilo fizickog nasilja ovde nikada,tamo nikada nije bilo izvinjenja i priznavanja `krivice` ovde jeste,ali sve u svemu  sve je licilo jedno na drugo.I od tolike neznosti i ljubavi sveli smo se na to  da smo u  vezi  koja je vise svadja nego ljubav.A ja sam cekala,cekala da to postane bolje,nisam mogla da priznam sebi da sam opet pogresno odabrala.To je jos jedan moj licni poraz,jos jednom nisam uspela.I kako deci  ponovo reci da i  njega (posle punih 4 godine) nece biti ,kao sto ni tate vise nema.Cesto  razmisljam da li je krivica u meni,znam da sam teska karakterno,da sam nervozna,da sam netolerantna,sve to znam,ali znam i da se posvecujem 100 posto coveku sa kojim sam,znam da sam iskrena,postena da sam prijatelj osobi sa kojom sam u vezi.Gde gresim?Previse ocekujem?Mozda!Premalo dajem?Ne nikako!Mozda i je to samo negde tako  zapisano u  zvezdama da nikada u ovom zivotu ne naletim na princa,vec da svih ovih godina ljubim samo zabe.Jos uvek ne gubim nadu,nada kazu poslednja umire,da cu naici na onog pravog,na svoju `drugu polovinu` jer ne osecam se celom,jos uvek ne.I ma kako me osudili i ma kako  feministicki rekli da imam divnu decu,da treba sebe da volim ,ja ipak ceznem za NJIM i ON  je nesto sto fali u mom zivotu!